извод из текста у монографији „Русинска одлога“
Љубица Отић
Иако се данас о заштити културне баштине брину већ поменуте специјализоване институције, сведоци смо постепеног нестајање баштине са ових простора, са којом ишчезавају и трагови цивилизације коју су на овом подручју вековима заједно градили бројни народи. Исту судбину данас доживљава и културна баштина Русина у Војводини.
Разлога за такво стање има много, а најважнији је, сигурно, недовољна свест о потреби очувања остатака материјалне и духовне културе. Стога, један од примарних задатака шире друштвене заједнице, васпитно-образовних и културних институција мора бити системско и перманентно ширење свести о значају културне баштине и потреби њеног чувања. Међутим, то не значи да треба стихијски скупљати све „старе ствари“, јер су, самим тим, оне и „вредне ствари“.
Тако формиране збирке често се називају „музејима“ и чувају у приватном власништву, углавном у неадекватним условима. Под тим „музејима“ се углавном подразумева несистематизован, хаотичан скуп предмета из различитих периода, различите употребне вредности, порекла итд. Они су најчешће прикупљени само зато што су „стари“, или што су „лепи“, а често и због личне афирмације њиховог новог власника, или због тога што имају атрибут „националног“.
Да би се превазишле недоумице, погрешке и заблуде те врсте, као и да би се појам музеја правилно схватао, навешћемо део из Статута Међународног савета за музеје ICOM-a, који га овако дефинише:
Музеј је установа без сврхе за зарадом на службу друштва, која материјална добра развоја природе и човека набавља, чува и преноси и нарочито излаже у сврху проучавања, подучавања и уживања.
Новија дефиниција музеја, према ICOM-овом етичком кодексу, гласи:
Музеј је стална установа у служби друштва и његовог развоја, отворена за јавност, која набавља, конзервира, истражује, саопштава и излаже у сврхе проучавања, образовања и уживања материјалне и нематеријалне доказе о људима и њиховом окружењу.
Да би један предмет, запис, фотографија и објекат који припада материјалном или духовном наслеђу биo сачуван, а затим и представљен јавности, најпре га је потребно пронаћи, препознати његов значај, проучити и заштити. Управо то је основна функција институције коју називамо – музеј.
У музејској делатности се акценат ставља на стручну обраду музеалија, чиме се стиче неопходна документација о сваком појединачном предмету. У случају његовог нестанка или трајног оштећења, она га у потпуности замењује, а изузетно је значајна и у процесу истраживања. Да би се музеј основао, многи услови морају бити задовољени, међу којима су и адекватан простор, радни простор, опрема за рад, изложбени простор, депои, стручни кадар, безбедност музеалија, обезбеђене финансије итд.
Поред стручно систематизованих збирки које спадају у домен русинске баштине, а налазе се у Музеју Војводине у Новом Саду и у Музеју Срема у Сремској Митровици, вредни похвале су напори ентузијаста у Ђурђеву, Куцури, Шиду и Руском Крстуру. Они су сакупили део културне баштине Русина и тако формирали збирке, које би, уз стручну обраду и стални надзор, врло брзо могле бити пружене на увид и корист најширој јавности.
Желећи да покажемо како сачувани и прикупљени артефакти из материјалне културе Русина, иако ван стручних институција, ипак могу добити својство музејског предмета, приступили смо музеолошкој обради изузетно богате збирке Руска одлога у Ђурђеву.
