НАСЕЉАВАЊЕ
На територији данашње Србије Русини живе преко 260 година. У њиховој богатој традицији, 17. јануар 1751. године остао је забележен као посебан датум. Тога дана је Франц Јозеф де Редл, саветник царице Марије Терезије и администратор Краљевско-државног Бачког дистрикта у Сомбору потписао први званични документ – Уговор о насељавању 200 русинских гркокатоличких породица на тадашњу пустару Велики Крстур. По одредбама овог уговора колонисти су по националности морали бити Русини (Рутхени) по статусу слободни људи, по вери гркокатолици.
То је био званични почетак данашњег Руског Крстура, најстаријег, нејвећег и најпознатијег места Русина у Војводини и Србији. Због тога је овај датум изабран за наш национални празник. Први русински досељеници појединачно су почели да долазе у Бачку већ средином двадесетих година XVIII века, али само један попис из 1746. године сведочи о животу већег броја русинских породица недалеко од Крстура.
Њихово насељавање је било повезано са општим околностима. По завршетку периода аустро-турских ратова 1739. године Хабсбуршка монархија је дошла на имања плодних, али не сасвим пустих територија јужне Угарске. Тада је донешена одлука да се оне населе и привредно обнове.
Међу народима који су стигли и пустили корене на плодној војвођанској равници нашли су се и Русини. Они су се доселили из североисточних жупанија тадашње Угарске, из области које се данас налазе у источној Словачкох, Закарпатској области Украјине и Мађарске. Под сличним условима, 15. маја 1763. године у Сомбору потписан је документ о насељавању још једне русинске средине – Куцуре.
Од вредних житеља ова два бачка насеља првих 350 породица, као и нових досељеника из старог краја Хорњице (горњих крајева Аустро-Угарске), временом се развила национална заједница Русина у Војводини. У другој половини XVIII века становници споменутих насеља су бројчано расли. Због мањка земље цео XIX и почетак XX века били су у знаку исељавања Русина из Руског Крстура и Куцуре у бачку и сремску равницу где је симболично зачето око десет нових русинских колонија.
РЕЛИГИЈА
Од почетка досељавања Русина у Бачку посебну улогу је имала Гркокатоличка црква. Гркокатолици за свог духовног поглавара признају римског папу, негују источни обред и обичаје и користе црквенословенске књиге, а свештеници имају право да се жене.
Око црквених општина, које су биле фундамент новим русинским колонијама одвијао се друштвени живот заједнице. У Руском Крстуру 1751. године основана је прва парохија, а само две године касније са радом почиње и школа која се данас може похвалити са 266-годишњом традицијом. Године 1777. за све гркокатолике у овом делу Хабсбуршке монархије основана је епископија, чије је седиште било у Крижевцима.
У погледу црквене организације, Русини су од 2003. године припадници Апостолског егзархата за гркокатолике у Србији и Црној Гори, а од 2008. године само за Србију, који је 2018. године уздигнут на ниво епархије под званичним називом: Гркокатоличка епархија св. Николе у Руском Крстуру.
КОЛОНИЈЕ
После Крестура и Куцуре, најстарија русинска колојија настала је у градској средини у Новом Саду где је 1780. године основана и трећа русинска парохија у Бачкој. На иметак крижевског епископа у Шиду Русини почињу да се насељавају 1803. године. После Револујције 1848/9. године, настају нове колоније у Беркасову и Врбасу, а од осамдесетих година XIX века повећава се број Русина у Ђурђеву и Госпођинцима. Настају и русинска насеља у Бачинцима, Бикић Долу и Сремској Митровици. У Ново Орахово Русини су се населили после Другог светског рата, а већи број припадника наше заједнице почиње да се појављује и у Суботици.
БРОЈЧАНО СТАЊЕ
Попис из 1848. године говори да је русинска заједница имала 8 500 душа. По првом државном попису Краљевине СХС из 1921. године било је 20 383 Русина, а 1971. године у Југославији је било 24 640 Русина. На попису 2002. године у Србији је уписано 15 905 грађана који су се изјашњавали као Русини, што износи 0,2% становништва Републике Србије. Од свих насеља у којима живе Русини, Руски Крстур и Куцура су остали као два највећа и најзначајнија русинска центра. Крстур, насеље са 6000 становника, са својим образовним, културним и црковним установама представља матицу Русина у Србији. Куцура данас има око 5000 становника од којих су око 3000 Русини.
ЈЕЗИК И ПИСМО
По историјском пореклу, Русини припадају Источним Словенима. У средњем веку назив Руснаци (Русини) се користила за све житеље Кијевске Руси. Кроз векове су се мељале границе и државе. У XIX веку овај етноним одређивао је све Источне Словене поданике Хабсбуршке монархије који су живели у Галичини и североисточној Угарској. Русини свој језик називају „руски“ и пишу ћирилицом. Онај ко зна русински језик, лако разуме сце словенске језике, а посебно језике Карпатског ареала.
Русини у Србији више од једног столећа, на свом народном језику објављују књиге. Језик Русина у Србији данас се сматра најмлађим словенским књижевним језиком. За то Русини треба да захвале делу Хавријила Костељника који је рођен 1886. године у Руском Крстуру. Он је био један од најобразованијих и најпознатијих војвођанских Русина – свештеник, доктор филозофије, универзитетски професор и писац. Иако је највећи део свог бурног живота провео у Љвову, пресудно је утицао на културно-национални развој војвођанских Русина. Још као гимназијалац, 1904. године млади Костељник је објавио Илидлски венац Из мог села. Дело је написано на народном језику и представља фундамент уметничке књижевности код Русина у Војводини.
Он је 1923. године саставио и Граматику бачко-русинског говораи на тај начин кодификовао језик данашње русинске заједнице у Србији. Костељник је стварао на пет европских језика и објавио је више од двадесет књига. Оно што је створио на русинском језику постло је фундамент културе и националног идентитета Русина у Војводини.
КУЛТУРНИ ПРЕПОРОД
У бурним променама до којих је дошло по завршетку Првог светског рата, на Великој народној скупштини, одржаној крајем 1918. године у Новом Саду, кад је проглашено присаједнињење данашње Војводине Краљевини Србији, учествовао је чак 21 предствник из русинских средина у Бачкој. Парох гркокатоличке цркве у Новом Саду Јован Храниловић, био је први председавајући на Великој народној скупштини.
Бачко-сремски Русини су убрзо после тог догађаја сазвали своју прву скупштину на којој су основали Русинско народно просветно друштво – Просвета. Скупштина је одржана 2. јула 1919. године у Новом Саду. Са стварањем прве југословенске државе ова малобројна заједница доживљава свој културно-национални препород. Материјално, посебно, потпомогнута и вођена од стране свештенства у овом периоду Просвета издаје школске уџбенике, књиге, часописе и организује културни живот.
Неговање националне културе и уметности код Русина има дугу традицију. У местима где живе Русини постоје културно уметничка друштва која организују традиционалне културне манифестације ширег значаја. Све програме Русина у Србији обједињује и координира Национални савет русинске националне мањине.
Ради очувања, унапређења и развоја културе војвођанских Русина, Скупштина АПВ и Национални савет русинске националне мањине су 2008. године основали Завод за културу војвођанских Русина.
ИНФОРМИСАЊЕ
Од 1924. године почиње да излазе „Руски новини“ (Русинске новине), а 1937. године дечији додатак часопис „Наша заградка“ (Наша баштица). Први „Руски календар“ изашао је 1921. године. За двадесет година објављиваља он је створио значајну просветну улогу код народа који се углавном бавио обрадом земље, али је поштовао писану реч. На страницама наведених публикација развијао се књижевни живот и расла је нова генерација русинске интелигенције.
У Старом Врбасу 3. септембра 1933. године формиран је Културно-просветни савез југословенских Русина (КПСЈР) који је у априлу 1934. године покренуо своје новине „Зарја“ које су излазиле до 1941. године и за то време су промениле неколико назива.
После завршетка Другог светског рата развој русинске заједнице је настављен, али под другим условима и уз помоћ државе. Већ 1945. године обнавља се рад периодике „Руски новини“ под новим именом „Руске слово„. Новинско-издавачка установа Руске слово, са седиштем у Новим Саду основана је кад и истоимене новине. Публикује више часописа и едиција као што су то Часопис за литературу, културу и уменост „Шветлосц„, Часопис за децу „Заградка“ и Културно-политични часопис за младе „МАК„.
НИУ „Руске слово“, Завод за издавање уџбеника у Београду – Одељење у Новом Саду, Друштво за русински језик, литературу и културу и други издавачи, као и Гркокатоличка црква, на русинском језику публиковали су од 1945. године до данас више од 600 наслова књига.
Русинска заједница у Србији има и мрежу електронских медија. Тако у систему Радиодифузне установе Војводине, у оквиру Јавног сервиса, Русини имају своју редакцију од 1948. године у оквиту Радио Новог Сада и редакцију Телевизије од 1975. року, а програм емитују свакодневно. Данас ради и неколико русинских редакција, односно програма у локалним радио станицама.
ОБРАЗОВАЊЕ
У Крстуру је 1945. року основана прва русинска Гимназија која постоји и данас . Кадрови из те гимназије су носиоци већине активности на општом развоју код Русина, а посебно у образовању и култури.
На Филозофском факултету у Новом Саду 1981. року отворена је Катедра за русински језик и књижевност који данас носи назив Одељење за русинистику. На њој је до 2009. године дипломирало 32 студента. Редовна настава на русинском језику данас је организована у три школе: у Руском Крстуру, Куцури и Ђурђеву. Друштво за русински језик, литературу и културу (основано 1970. року) у сарадњи са Министарством просвете Републике Србије и Националним саветом русинске националне мањине организује факултативно изучавање русинског језика са елементима националне културе у школама где нема редовне наставе на русинском.
РУСИНИ У СЕРБИЈИ ДАНАС
Русини се данас могу похвалити завидним бројем интелектуалаца и уметника који раде и стварају широм наше земље. Најистакнутији међу њима су чланови Српске академије наука и уметности, Војвођанске академије наука и уметности, Националне академије наука Украјине и Светске академије русинске културе. О вредности русинских стваралаца сведоче и бројна признања и награде Републике Србије која се додељују за висока научна и уметничка достигнућа. Међу Русинима данас постоји респектабилан број доктора и магистара наука на универзитетима у Новом Саду и Београду, значајан број лекара, инжењера, професора, писаца, новинара, музичара, глумаца и спортиста који су поштовани и у ширем окружењу.
Данас у Републици Србији и њеној северној покрајини Војводини Русини представљају малобројан, али по традицији и по својим културним карактеристикама, препознатљиву националну заједницу. Захваљујући своиповековном постојању на простору јућног краја Панонске равнице, војвођански Русини Србију сматрају за своју отаџбину. Истовремено Русини су и посредници у везама Србије са регијама и државама средње и источне Европе где се налазе и њихови историјски корени.
